za let si, dušo, stvorena...
igračka vjetrova
The Smiths
Blog - travanj 2007
nedjelja, travanj 29, 2007





neće se otvoriti za mene.
Boli sjetiti se i nakon toliko godina.



Bolje da se  šuti razloge odlaska.
Korak će se već  znati vratiti kad osjeti težinu puta.




augustin @ 18:44 |Isključeno | Komentari: 0
ponedjeljak, travanj 23, 2007
                                                                               
 
     Do ranča makadam. Prašina i kamenje. I tako četiri kilometra izbjegavanja rupa. Jure i Mate uglavnom naslonjenih nosića na prozor auta (ne otvaraj, inače kašlj-kašlj!) promatraju svijet oko sebe dok  prolazimo najzelenijom šumom, uz potanjurane oranice, njive usjevene, mlade voćnjake i usput razgovarajući razvijamo ljubav prema prirodi. I svaki dan prolazimo istom cestom koja sutradan osvane pomalo drugačija. Svakodnevno nova pitanja izniču iz njihovih glava kao vršci na borovima Vegovog  pošumljenog proplanka.Tako i danas.
 
-         Mama, a kakva je ono ptica na vrhu drveta?, pita Jurica zadivljeno promatrajući sivkastosmeđu oveću pticu kako kljunom čeprka pod krilom.



                                                   


-         Mislim da je to škanjac, a on ti dođe nešto  kao rođak jastreba i sokola. On jako visoko leti i ima oštar vid.
-         A što on jede?
-         Pa miševe.

  Odjednom se okrene prema meni i lupne se skupljenim prstima po čelu začuđeno me pogledavši.
 
  
-         Ajoj, mama, što s' ti luda!, kaže tako on meni i još pri tom složi lice da sam mogla pročitati: Ti stvarno  misliš da sam ja veslo sisao!
 
  - Ma da!  Baš jede miševe!
                        
                     Pa miševi ti NE LETE!!!





No, dakle!, vidim ja, s njim nema šale, dijete dobro misli! 
E, moj Jurice, Jurice, pametno mamino... 



I hej, sretan ti imendan želim.
                      
             









augustin @ 18:19 |Komentiraj | Komentari: 27 | Prikaži komentare
petak, travanj 20, 2007

Čini mi se da je ljepota današnjeg dana bila jača od tvoje smrti.
Stojeći pod razlistalim granama starih vrba, promatrala sam, ponekad zatvarajući oči pred njegovom negledljivom svjetlošću,  kako se sunce toplinom uspijeva provući kroz široke krošnje da bi, poput dodira drage ruke, pomilovalo svako lice na koje je naišlo. Ta su lica  bila zamišljena i tužna, ali... kao da je  svečana halja rastanka prekrila ljude nekom pomirenošću. 
Ko u inat .
Ovaj dan u svoj svojoj snazi buđenja novog života, ne uzmičući pred smrću, nije dao da se očaj zbog tvoje neočekivane i besmislene smrti razviče i  pomahnita...
Svaki se pogled zaustavio na dječjim suzama tvojih sinova kada su tvoju gitaru položili s tobom u grob.
Sve se zaustavljalo na usnama još neoblikovano u mislima, pa čak i pitanje na koje nitko ionako ne zna odgovor jer svaki razlog nije, niti će biti, dovoljno smislen. 
Ovaj je dan bio snažniji od svakog besmisla jer se nada kao neko  svečano obećanje uvukla u svaku suzu u našim očima.

Sad  znam zašto nisam plakala.
augustin @ 22:17 |Komentiraj | Komentari: 15 | Prikaži komentare
četvrtak, travanj 19, 2007







(Priča je s ove strane prozora.
Blijedozelena boja kopni sa zidova.
Utabani zemljani pod  
prašinom se hvata 
za tragove mojih nogu.
 Ovamo više godinama
nitko  ne dolazi. 
Zalutali sam gost. 
Sunce je moj jedini domaćin.)











augustin @ 21:38 |Komentiraj | Komentari: 10 | Prikaži komentare
nedjelja, travanj 15, 2007
                                                           
           




rastaju se dan i noć, diko, laku noć... kako sad tu melodiju izbiti iz glave, ne znam..
Ne mogu sad baš  pisati, nije ni važno, naglo su me probudili, pelinkovac me još drži, a glava se ne drži nešto:) 
Da, jučer  opet svatovi!  Krenula se familija širit. Korizma prošla, treba nadoknadit propušteno, kaže moj šogor koji se napije od pogleda na flašu rakije.
A, valaj imam familiju, iha! 
Od svih silnih priča od kojih me čeljust još od smijanja boli, sve mi se pomiješalo, samo da ne zaboravim onu (a kako i bih kad sam je jučer čula, a brat-bratu, dvadesetak puta!) kad se ujo Tomo zgrabio za šaragljaš dok je stariji brat mu Marko mavo (mahao) iz njega, a baka drečala (plakala) dok je išao u Zagreb raditi preko veze (moš mislit veze u to vrijeme kasnih pedesetih godina), a i onu kad se Čiča Kapetanov napio ko Isusov magarac pa se probudio pored naše nove snajke Megan pa je pita, onako bunovan i mamuran: A odakle s ti snajka? 
Kaže ona: Iz Australije.
A on se, sav izgubljen, uhvati za glavu: Jebem ti sumpora, pa kak ću ja kuć???

e, evo mi još jedna! 
Djeeeevojka je zeeelen bor sadiila....
bor sadila, boooru govorila..
(ma, to morate čut!:) 
Idem se sad (junački pokušati) umiti ladnom vodom.
augustin @ 08:26 |Komentiraj | Komentari: 21 | Prikaži komentare
četvrtak, travanj 12, 2007


Matijina i moja pjesma 
kojom ponekad, kao  večeras,
  otplešemo u laku noć.



(brb, nadam se)





augustin @ 21:05 |Komentiraj | Komentari: 12 | Prikaži komentare
četvrtak, travanj 5, 2007

Ehhhh, što ti je život...

Sjediš na vrhu podpapučkog mekozelenotravnatog brežuljka, nije ti ladno pod turom, pod svim ispucalim noktima crno, koljena blatna od zemlje, grickaš usahlu lomljivu stabljičicu trave nepokošene ostale od prošle godine.
Potražiš, ko onda u snu, djetelinu s četri lista...
A u  oči ti sunce  sve slabije udara jer  zalazi a ti si mogla o svemu razmišljati,
svemu što te brine 
mogla si naći neko rješenje,
al nisi.
Pobogu, i čemu?  Ovaj je dan bio divan, zašto ga kvariti razbijajući glavu?
Kad ih gledam tako dok ih čuvam da ne uteknu u nečiju njivu iznikle pšenice kako neopterećeno ikakvim brigama žvaču i premeću po zubima tu proljetnu izđikalu sočnu travu, jedina misao koja mi se umilila u ovoj mojoj tikvi uspjela se zadržati u ovoj spoznaji:
kako sve ipak  može biti jednostavno.
I kao što sam  i njih  pustila ...





                     


      

 


ode i moj mozak na pašu!
(pa ipak je počelo ferje!)


augustin @ 20:37 |Komentiraj | Komentari: 26 | Prikaži komentare
nedjelja, travanj 1, 2007




shvatila sam danas kako jako boli utrljana  sol na nikad zarasloj  rani i kako je ponekad  za vlastito dobro potrebno isplakati dušu do samog dna, kako se vatra koja razara još plamenije rasplamsa kad doliješ ulje na nju i da može biti od pomoći tupo buljenje u neku nepomičnu zamišljenu oazu bez misli... 
osjetila sam strašnu bespomoćnost u uzaludnom pokušavanju izvođenja stvari na čistac i  otkrila  kako postoje tereti prošlosti koje cijeli život nosite na  svojim leđima, ali ih ne možete  skinuti jer bi svakodnevica izgubila težinu smisla , a vi i  ionako  ostali pogrbljeni...
naučila sam slagati da sam dobro kad me pitaju kako sam, zavaravati  napisanim riječima i skrivati se prešućivanjem iza niza neizrečenih misli
pa ipak, koliko god se dugo taloženog tereta sručilo na mene u jednom trenu,  
još uvijek, i dok god dišem, mislim da sam jača i od same sebe

(...)


                                                    







augustin @ 15:07 |Komentiraj | Komentari: 15 | Prikaži komentare
 
Index.hr
Nema zapisa.